Да ли сте пробали рафтинг на Тари? А да испитате границе свог тела и прођете кањонима Невидио или Хрчавка? МОНДО је био на таквој авантури, са сјајним водичима – Ђорђем и Огњеном!
Може ли човек који је без кондиције, који седи за компјутером 360 дана у години да прође такав напор какав изискује кањон Невидио?
Поставио сам себи ово питање пре него што сам ушао у „место које ни Бог није видио“, како то каже легенда, а поглед ми је застао на табли на којој су исписана имена прве групе људи која је давне 1965. године прва освојила овај кањон без модерне опреме какву сам ставио на себе.
Непосредно пред улазак у кањон, природни базенчић у којем се купао малишан под будним оком деде. Топао, сунчан дан, сунце је „убијало“. Клинац није излазио из воде. Кад сам ставио руку у језерце није ми било добро.
„Мали, изађи из воде, прехладићеш се!“, рекао сам довољно гласно, а његов деда се насмешио и гестикулирао рукама да је све под контролом.
„Па, колико је већ у води?“, питао сам помало паничним гласом. Деда ми је показао рукама – 15 минута.
„ОК, ако може ово дете, могу и ја“, била ми је последња мисао пре него што нас је водич наше мале групе, Огњен Матовић, повео у авантуру којој, чинило ми се, нема краја.
„Слушајте ме добро: пратите ме и слушајте ме и не покушавајте ништа на своју руку. Не скидајте кацигу НИКАДА (нагласио је)“.
Пре него што смо се упустили у ову авантуру, потпуно неспремни за кањонинг, Ђорђе Гаговић из клуба Рафтинг Ривер Тара нам је рекао: „Ја, нажалост, данас не могу са вама, али, не брините, у најбољим сте рукама“.
Ова смирујућа порука ми је оџвањала у глави док смо, попут Телетабиса, ишли један за другим за њим.
„Ти ћеш, Пеђа, последњи“, рекао ми је 28-годишњи Огњен уз осмех, а ја сам у глави већ исконструисао теорије завере против мене.
Нема назад, наредио сам самом себи, чим сам крочио у ову дивљу лепоту Дурмитора, надајући се да добри и вечито ведри водич Огњен, који се бави планинарењем, спелеологијом и разним екстремним лудоријама, неће морати неког од нас да носи на кркаче.
Сваки, али СВАКИ корак који направите веома је важан. Ако нисте сконцетрисани могли бисте на неком камену, на некој стенчуги под водом, коју опипавате, да изврнете ногу, да паднете, склизнете, ударите главом, да претрпите најмању повреду због које би експедиција била прекинута.
Дечачке играрије, верање по дрвећу, скакање са стена, због којих бих добијао прекорне погледе старијих, овог пута су се показали као кључна предност, као „валута“ која је на оваквом терену најважнија.
„Стари вук је још у пуној снази“ – паде ми на памет стих звезде Тњиттер-а Боре Дрљаче – док сам попут дивикозе скакутао са стене на стену, пазећи где стајем, али и на групу испред себе. Кад сте унутра живот вам зависи од вас самих, од чланова групе и од водича. Тимски рад!
Скакање са стене на стену, пролазак кроз воду, провлачење између стена, кроз уске пролазе где они габаритнији не верујем да могу да прођу (поготово не са заштитним прслуцима и оделима), преко неких балвана, па онда први скок (не баш ни са тако наивне висине) и шок – улазак у ЛЕДЕНУ воду од једва 5 степени!
Руке вам се леде, желите само да их огреје сунце, које се у кањону једва назире. Па онда опет кроз воду, па кроз узани пролаз, па се спуштате задњицом преко клизавих стена, као на тобогану.
„Не знам ни сам колико сам пута прешао овај кањон и никада није исти. Једном ми се догодило да се кањон толико изменио да у једном тренутку нисам знао како да прођем, а кад си водич не смеш да покажеш ни најмањи знак панике“, причао ми је Огњен водећи рачуна о целој групи и стању, стално подижући морал.
„Ма, видим да ти можеш, ти си у најбољој кондицији овде“, додао је док ме је сачекао код захтевног прелаза и одмах отишао на чело.
„Овај момак ме сигурно зеза“, помислио сам док сам гледао како да савладам наредну препреку.
Срећом, дођосмо до прве стене са које је могло да се скаче. Висина око 3 метра, можда и више. Нисам оклевао ни секунде. Прилика да се уштеди снага – скок у воду, уместо савлађивања стена „пешака“. И тако неколико пута до краја. Али, колико има до краја?
ДЕСИЛО СЕ – НЕМАЦ СПАСАО ЖИВОТ СРБИНУ!
Наишли смо на на стену која је била прилично захтевна – требало је спустити се „на гуз“, али опрезно, јер ако полетиш… Водич Огњен је пажљиво спуштао сваког члана групе, а онда је дошао ред на мене. „Стани на моју ногу и полако се спуштај“, рекао ми је.
Међутим, нога му је већ била мокра од претходних авантуриста и ја сам једноставно полетео. Срећом, Александер, који је ишао испред мене са девојком Франциком, био је ту да ме задржи. Огњен није могао ништа друго него да погледом испрати мој „лет“. Некако сам се задржао ногама за стене, а Александер је био додатни амортизер.
„Хеј, човече, па ово се одавно није десило – да Немац спашава Србина“, рекао сам му уз осмех, и показао палцем Огњену да је са мном све у реду и да сам и даље у комаду.
Сви смо се смејали, али пред нама су били нови изазови.
Александер и Францика су из Берлина. Радио је у маркетингу као планер за друштвене мреже (социал медиа стратегист), а онда му је једног дана допизд*** и оставио је све.
„Девојка и ја смо одлучили да пробамо да путујемо светом. Кренули смо од Балкана, па ћемо на исток, до Јерменије, а план је и да одемо на Тајланд. Доста нам је градова, желимо само природу. Момак из Сарајева нам је препоручио овај локалитет. Како си рекао да се зове ова планина и национални парк? Дуууртор?“, ћаскали смо док смо се возили од нашег кампа до кањона Невидио.
„Дурми-тор!“, понављао сам. „Тор као гол на немачком“, послужио сам се и фудбалском терминологијом.
Некако им је са руте пута „побегла“ Србија, па смо их упутили да обавезно посете кањон Увац, успут добацивши да Србија баш, изгледа, и није много популарна у Немачкој.
„Ми смо из Берлина, где су људи много отворенији, него у неким другим крајевима Немачке. Нема то везе са имиџом Србије. Мени је било тешко да разумем све ове ваше балканске земље, где се која налази, али немамо лош став према Србији, нити према било коме. Па, ево, ви сте баш супер људи“, рекао је Александер, на моменте успаничен вожњом комбијем који би био на „лиз“ од ивице пута.
„Не брини, ако неко зна како се вози овуда, онда су то ови момци“, пробао сам да га утешим, мада…
„ДОБРО ЈЕ ШТО СМО ИСПАЛИ СА СВЕТСКОГ ПРВЕНСТВА“
Мушкарци и фудбал – неизбежно. Александер трезвено размишља, па ме и није толико изненадио његов став о немачкој фудбалској репрезентацији. „Превише смо дигли нос, превише смо полетели и било ми је драго што смо брзо испали са Мундијала, да видимо да нисмо најбољи, да није све код нас идеално. Стално можеш да чујеш у Немачкој како људи говоре – супер смо, видиш како смо отворени према мигрантима, какве законе имамо, прваци смо света у фудбалу. Е па, више нисмо и зато је то добро“.
„Је л’ вас двоје објављујете блог са ове ваше авантуре?“, питао сам их.
„Не, не. То сви раде. Пишемо дневник који само ми читамо. Другови, који су новинари, рекли су ми да не размишљам унапред, него да уживам у ономе што видим, да упознајемо људе, земље… Живот без граница, то је, ваљда, циљ свих нас“, одговорио ми је Александер.
„Да, живот без граница“, сагласио сам се и понудио им да ако одлуче да промене руту, обавезно дођу у Београд, где ће бити радо виђен гост. Било им је драго.
„Ово и јесте највеће благо оваквих путовања – додир са природом и нормалним људима, нова познантства“, помислио сам, док је возач Драган „ломио“ километре од родног Плужина („ма, тамо ми се мајка затекла и породила се“) кроз дурмиторску симфонију сачињену од чудесно извајаних стена (Седло морате да видите!), безбрижних оваца на испаши, кампера који су изабрали свој кутак за уживање…
Огњен ми је прекинуо мисао логичним питањем: „А откуд ви да изаберете кањонинг?“.
„Рекао ми је мој другар Данило, који је са Жабљака, да обавезно прођемо Невидио. Рекао ми је да је страва. Мада он није био“, одговорио сам и насмејао Огњена и Драгана.
„А-ха, он није био, а рекао ти је да је страва, хахахахахах“, гласно се смејао предњи ред нашег комбија.
Већ тада сам знао да ћу Данилу помињати ужу и ширу родбину…
ОГЊЕНОВИ САВЕТИ ЗА КАЊОН
Огњен је из Фоче, као и цела екипа која се феноменално бринула о нама, и познаје све ове крајеве у душу. Почео је да се бави овиме 2005. године, дакле када је био тинејџер, баш као и његов добар друг Ђорђе Гаговић.
Обојица су високо обучени за овај посао (што је ВЕОМА ВАЖНО) када бирате са ким ћете кроз кањон или на рафтинг. Бави се планинарењем, спелеологијом. Пео се на разне оближње и нешто даље, европске врхове.
„Мени је безбедност свих вас на првом месту. Небитно ми је да ли пролазимо кањон за три, четири, пет или не знам ни ја колико сати, најважније ми је да сви прођете кањон читави и да будете поносни на себе што сте то урадили. И обавезно је да слушате шта вам говорим, да се суочите са страхом у себи ако га имате, да испитате сопствене границе. Кањон Невидио је захтеван, али није претежак да се савлада. Има разних људи, али ви сте баш добра екипа. Кад је неко сморен, намргођен не мили ми се да идем, а ви сте баш опуштени и онда сам и ја са вама срећан“, рекао нам је насмејани Огњен, док смо га следили попут Месије кроз кањон, надајући се да ће крај ускоро.
„Колико још Велики Штрумфе?“, зачуло се из наше мешане српско-немачке групице, а Огњен је говорио: „Тек смо на пола!“.
Уследило је ново пливање кроз ледену воду, хватање за стену да се би се руке откравиле, а вода… Чудесно чиста вода, која вам остаје испод одела и греје вас.
После нових скокова са ивице стена (Францика је одустала, јер ипак није баш свеједно – наше девојке су биле храбрије – одустале само једном од скока!), провлачења кроз уске пролазе и опет пливања кроз ЛЕДЕНУ воду, по положају сунца и све нижим литицама схватио сам да долазимо до краја.
„Људи, ово је крај! Свака част! Него, је л’ знате колико сте километара прешли?“, питао нас је Огњен. После лицитирања, одговорио је уз осмех: „За три и по сата прешли смо 1,7 километар“.
„Само 1,7 километар??!!“, били смо у шоку. Изгледало је као да смо ишли у полумаратон (мада, има више, кажу више од 3 километра). Али, тај осећај када сте дошли на циљ. Неописиво!
И онда је уследио нови ударац за наша измучена тела.
„Чека нас још 40 минута пешачења до пута и комбија. Уз ово“, показао је Огњен на врх планинчине.
Проблем је у томе што смо до тада већ схватили да овај момак не лаже!
Већ после првих корака уз угао од 80 степени, душа вам је у носу. А апсурд је да сте претходних 3 и кусур сати били окружени водом, а сада немате ни кап. Коло среће се окреће…
Ни поскок који је кулирао на грани нас није узнемирио. Били смо срећни и поносни што смо прошли кањон без трунке кондиције, а и у главама нам је било само да – попијемо кап воде.
РАФТИНГ НА ТАРИ – ПОД ОБАВЕЗНО!
„Шта кажеш, Пеђа, ко има лепшу канцеларију – ти или ја?“, питао ме је Ђорђе Гаговић, скипер, водич, ДОМАЋИН, момак који је менаџер у организацији Рафтинг Таром, док нас је умешно и једва приметним покретима руке, спуштао низ величанствену Тару, у чамцу, чија је вредност попут неког бољег половног аутомобила (око 3.300 евра).
Сваки одговор би био бесмислен. Да, НАРАВНО да сам му понудио да се мењамо. Да, НАРАВНО да сам га питао – да ли има посла код тебе.
„Не бих ово мијењао ни за шта на свијету. Никада ми није досадило. Ово радим сваког дана у сезони или ако водим на неке друге туре, попут пролазак кроз кањон Хрчавка (Национални парк Сутјеска) или обилазак прашуме Перућица, највеће у Европи. Сваки пут ми је другачије, сваки пут су други људи, а ни Тара никад није иста“, рекао нам је Ђорђе, момак који је одрастао у овој величанственој дивљини, отишао из Фоче да би студирао право, али се онда вратио у свој родни крај да би се поново „спојио“ са природом, рекама, брзацима.
Показао нам је стену… СТЕНЧУГУ коју смо обишли чамцем.
„Ова стена није била ту прошле године. Кад се снијег отопио донијела ју је вода. Оволику стену. Кажу да може кућа на том месту да се направи гђе је сад стена“, рекао нам је Ђорђе док се на нашим лицима јасно видела и неверица и дивљење.
Дужина реке је око 144 км, док се последња 84 километра, од Шљиванског до Шћепан Поља, сматрају најатрактивнијим делом за омиљену активност авантуриста – рафтинг. Управо је рафтинг, односно сплаварење Таром у посебно направљеним чамцима, разлог због којег у кањон долазе људи из целог света. У том подручју велики је број брзака, дивљих притока, слапова, букова, водопада…
Рафтинг је током јула, августа и септембра, заиста, право уживање. Скипер са линценцом Међународне рафтерске федерације, какав је Ђорђе Гаговић, приредиће вам незаборавни доживљај, правићете заједно „рингишпил“ на води, водиће вас до водопада да вас окупа: „Или пуковник или покојник“, најавио је ово ледено туширање.
Ни сам не зна колико се пута спустио низ Тару. За оне који воле да их пуца адреналин, прави рафтинг је у априлу и у мају, када се снег топи. Спуст је бржи, а брзаци и букови доносе више узбуђења. Али је и много опаснији.
„И данас кад сједнем у чамац и даље се одушевљавам као и први пут. Када идемо на два дана спуста, па преспавамо врло често се дешава да видимо дивље животиње. Оно кад орао прелети преко тебе па сикне… ух, дође ми да полетим са њим“, прича Ђорђе усхићено, са дечачким осмехом.
После пар купања, још неколико „рингишпила“ на води, спустио нас је до кампа Саставци, на самој обали у близини места где Тара и Пива формирају реку Дрину.
„Пописте пола Таре, возим вас у камп“, гласило је наређење нашег капетана.
Ако се икада одлучите за овакве авантуре, моја препорука јесте овај камп. Ваше тело и ум ће вам бити веома захвални. Особље кампа изузетно љубазно, клопа какву само можете да пожелите (телетина или јагњетина испод сача, чорбе, пршут, сиреви, пите…).
Постоји низ Дрину много кампова, али ако неко има нешто нижу цену, будите опрезни, јер знате ону: „Ако не платите на мосту, платићете на ћуприји“.
ТАРА + ПИВА = ДРИНА
И ако не практикујете медитацију, на овом месту хоћете или ћете се бар наклонити природи. Вода носи све проблеме…
Извор: Мондо.рс
Предраг Вујић